Ugostitelj Branko Palikuća, koji u Čikagu godinama vodi poznate restorane, kaže da je humanost ono što čini čoveka, i da nema ničeg lepšeg od toga da možete davati nekome. Član je SAMA (Serbian American Medical Association) tima, u njihovom je bordu, i jedan je od suorganizatora velikih humanitarnih večeri u Čikagu, za pomoć ljudima u Srbiji.
Tokom godina je na večerima koje je sa partnerima organizovao, prikupljeno na stotine hiljada dolara, ali kada ga pitate o tome, on samo kaže da je bitno da novac ode tamo gde je neophodan, i da se da primer onima koji to mogu, da pomognu drugima, jer od toga nema lepšeg osećaja.
Koliko ste dugo u Americi, kako je tekao vaš put?
Amerika je uvek san. Kada su kod nas počela ratna dešavanja, odlučio sam da je vreme da krenem. Završio sam srednju građevinsku školu, upisao sam i studije, ali sam ubrzo shvatio da to nije za mene. Nekako je sve to bilo isuviše statično, želeo sam nešto drugačije, više. Ništa nije slučajno, još je moj deda pre rata vodio kafanu. I u Užicu počinjem da radim u piceriji, sa Srboljubom Stankovićem. U Ameriku dolazim 1988. godine, i do danas sam ovde, u Čikagu, priča nam Branko Palikuća. Počeo sam bukvalno od nule. Sve sam poslove prošao, od prodavanja kobasica na ulici, pa do svojih restorana. Svako ima svoj put, i svaki je put relativna stvar, važno je da čovek ima zdravlja i sreće, sve se ostalo postigne, kaže Branko Palikuća.
Kako i kada se odlučujete da se bavite i humanitarnim radom?
Ideja je oduvek postojala, da, kada dođem u Ameriku, da mogu da pomognem svom narodu i zemlji u kojoj sam se školovao, da se na neki način odužim za sve što mi je pružila. To je i neka vrsta moralne obaveze, ali i osećaja da mogu nekome da pomognem. Zato su bitni momenti kada sam sretao važne ljude, sa kojima sam to i realizovao. Prvo sam počeo saradnju sa porodicom Divac. Naš Vlade Divac i njegova supruga Ana, i cela njihova organizacija, fondacija, mnogo su uradili za Srbiju. Sarađivao sam sa njima pet godina zaredom, divne su uspomene na tu saradnju. Onda sam na jednom meču, na US Openu, kada je Novak Đoković pobedio Federera, upoznao dr Ivana Aksentijevića. Impresioniralo me je to kako oni rade, i on i njegov kum i svi u timu, kako vode organizaciju SAMA. Prvo što smo zajednički radili, bila je akcija prikupljanja sredstava za bolnicu u Vranju. Tada smo organizovali večeru u mom restoranu Amber. Tako počinje naša zajednička priča.
Iz godine u godinu sa organizacijom SAMA, čijem bordu danas pripadate, organizujete velike humanitarne večere, kako to izgleda?
Humanitarne večere održavaju se jednom godišnje, obično krajem godine, najčešće u novembru, prisustvuje im mnogo ljudi, iz Čikaga, iz cele Amerike, iz celog sveta. Ne okupljaju se tu samo Srbi ili ljudi sa Balkana, često su veliki donatori i Amerikanci, onda, osim pojedinaca ima i kompanija koje doniraju sredstva. Tada za sve goste – donatore, u mojim restoranima (poslednjih godina u restoranu Topaz), ja tada za sve organizujem hranu i piće. Pre toga se sve dugo priprema, šalju se mejlovi, pozivi, najčešće su tu važni lični kontakti i lično angažovanje, da dođe što više onih koji žele i mogu da pomognu, objašnjava nam Branko Palikuća. Prikupi se tada između 100.000 i 300.000 dolara. I sav novac se šalje onde gde je već dogovoreno. Radili smo akcije za Užice, za Kragujevac, za Ivanjicu. Najčešće se opremaju bolnice u tim mestima. Ivanjica nam je najveći projekat do sada, tada je u mom restoranu Topaz prikupljeno 300.000 dolara. Ceo Dom zdravlja je opremljen. Tada je i pored svih donacija, Dušan Petrović, koji je rođen u Americi, ali mu je otac iz Ivanjice, donirao najveći deo novca.
Koji su vam dalji planovi, nastavljate sa organizacijom humanitarnih večeri u Čikagu?
Naravno, već je počela organizacija za novembar ove godine. Nažalost, protekle dve godine, zbog kovida, nismo mogli da organizujemo večere, ali sada se sve nastavlja kao i ranije. Uvek ponavljam, da nema lepšeg osećaja od tog, kada možete da dajete. Dosta je naših ljudi ovde, koji su uspešni. Ima još mnogo ljudi koji su imućni, ali treba dati primer, treba ih okupiti. Važno je takođe i kada se daje u prave ruke. U potpunosti verujem dr Aksentijeviću i celom timu, oni to rade transparentno i profesionalno. Ja sam januara bio u Ivanjici, nakon renoviranja Doma zdravlja, ta lepota ne može da se opiše, sve je novo, sve je savremeno. Drago mi je kada odem tamo gde smo uspeli da pomognemo, i kada vidim šta je sve promenjeno, koliko je na bolje promenjen život ljudi koji žive u tim mestima.
Uspešan ste biznismen, vlasnik nekih od najpoznatijih restorana u Čikagu, šta vam je danas san, kako vidite budućnost?
San mi je da se penzionišem i da imam više slobodnog vremena, kroz osmeh govori Branko Palikuća. Da mi deca završe školu, da budemo svi živi i zdravi, eto, to mi je san. Da jednoga dana stvarno imam malo više slobodnog vremena, da mogu da putujem, jer mnogo volim putovanja. Hedonista sam, volim i dobru hranu. Evo skoro sam bio u Splitu, proveo prelepih deset dana. Trudim se da bar jednom godišnje dođem u Srbiju, da se vidim sa rodbinom i prijateljima, voleo bih i da za njih imam više vremena. Dobro je da čovek ostavi iza sebe trag, a to su dobra dela, iz mog ugla, pomoći nekome. To se ne radi za nagradu, niti da neko to posebno vidi, pohvali, već da onima kojima je potrebna pomoć, to stvarno dobiju, osete, imaju bolji život, taj osećaj nema cenu, kada to vidite da se ostvarilo, kaže Branko Palikuća.
Nakon ove priče, možemo našem sagovorniku da kažemo samo veliko hvala, za sve što je uradio, i što će tek uraditi, i kako nam svojim delima govori da humanost nema cenu, a čini čoveka.
PIŠE: SNEŽANA LAZIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA
English 
Serbian